Freedom highway

Gde krenuse ptice, gde krenuseSuncevi zraci, ja nekako ostah tu, ostah, da me zivot mami. Moje ime je Bosko Ija zivim u raju sa hiljadu vrata, mestu sa cetiri od tri moguce dimenzije,mestu gde je sve, ama bas sve moguce a za sve nas nemoguce. Dodjite I vi,uverite se svi, ovo je mesto, gde glava ne boli koliko ume da boli, ovo jemesto gde reci znace upravo ono sto niste mislili, ovo je livada…puna rupa.

Po profesiji sam ljudsko bice,relativno mlada dob, pozne dvadesete. Zivotna orijentacija? Uh, to je dobra. Pane znam, recimo da zavrsim ovu prokletu knjigu vise. Nikad je nisam poceo, alisam uvek tu negde na kraju. Zakljucak mi je na vrh jezika a pljuvacka se samoelegantno sliva niz moju gustu bradu. Politicki orijentisan jesam, orijentacijase zove “zajeban”, a verski opredeljen, to jos na svu srecu nisam. Ali mislimda to nece potrajati dugo. Pocinjem da verujem u svet oko sebe. To vam je onajpresudni moment u zivotu kada ustanetu ujutru prozivljavajuci agonijubeskonacne kontuzovanosti I kazete: “U jebote gde ja zivim…”. Citirajte meslobodno.

Sad neki mnogo gotivan pisac biovu pricu usmerio ka opisivanju daljih dogadjaja te doticne persone koja ustajeiz kreveta posle te agonije. Verovatno bi rekao kako ta osoba seda u svojimsivim gacama na stolicu pored kreveta, pali famoznu pljugu I misli na jednuprivlacnu, solju gorke , vrele kafe. Malo sutra prijatelju. Nisam ja toliko kulI gotivan kao taj pisac. Ti umetnici…jao covece. Oni izmislise rec apstraktno ajos niko nema pojma sta je to. Ljudi se pitaju, kad ono opet, nova neka rec. Itako u beskonacnost. Nemam nista protiv umetnika, naprotiv, da vidim jednogortodoksnog frika koji je tako kul I gotivan verovatno bi imao nesto…neku cigluI sipku… Elem, ne bih ga tukao, ja nisam takav, to sam sad ja samo pokusao dabudem gotivan. E da, gotivan??? Mnogo zanimljiva rec…idemo sad kao I sviostali:”Zaostala rec jednog zalutalog osecaja koja je krasila tu divnugeneraciju u njihovim velikim podvizima na svoj miroljubiv I revolucionarannacin”. Cuo sam to vec negde…

Sta je meni cilj? Nemam blageveze. Sve sto napisem nema neki smisao u samoj fizickoj formi reci, sve stomislim ima smisao u ovim recenicama, krajnja sustina je…ko ce umeti mene darazume?

Zelim vam jedan Zemaljskipraznik, jedno kosmicko prolece. NIkom ne bih pozeleo leto, cujem da zvezde uovim nasim lokalnim galaksijama mnogo prze. Stoga, pupoljci  svetlosti, nova rec se radja,

Dame I Gospodo, ovo je Unizam.

U pocetku bese jedna ideja, jedna stvar, jedna pesma, jedna muzika, jedan glas. Na kraju ne bi nista. Vatre se lelujase na vihorima propasti, tuge, pohlepe, uzasa, smrti na najgore moguce nacine. Rusevine sada cine pejzas razglednica, oblaci dima i miris pepela obiluju ravnicama i poljima naseg nekada lepog, divnog, sarenog sveta. Glasovi nekih duhova jos uvek struje izmedju ostataka proslosti, lica velikih zelja davno su unakazena, iskasapljena, izmucena. Danas je stvarno sunce daleko...

Ali sta se desilo? Kako je do ovakve danasnjice uopste doslo? Zbog cega? Ko je kriv za svu tminu i sumornu notu koja nas prozima svaki sekund, svaki minut, svaki sat naseg mucnog ali hrabrog postojanja? Sada znate. Sad kada udisete cadj i pepeo, pijete mulj i jedete blatnjave cigle proslosti, da sada, sada znate. Dolar, euro, dinar, funta ili bilo koja druga para, bila je tracak nade. Tracak srece i prosperiteta. Zivotno uzvisenje, rekose neki! Da, bio je glavni pokretac nase najludje maste, nasih najblistavijih ideja, nase najbolje price, price koja je isla brzo i jos brze, u vecni sunovrat. Crni eliksir nasih zelja je pumpao svetske glavesine dok su se gostili na velikim gozbama i konvencijama. Veliki govori, inspiracija sa svih strana bila je glavna poruka ostaloj braci sirom sveta da krenemo u najvece zabiti i najvece divljine kako bi pronasli taj carobni, crni eliksir progresa. Sedamdeset i kusur godina kasnije eto sta bi. Kao sto u Bibliji rekose tako ovde i pocivasmo. Iz crnog u crnog. Iz bede u bedu. Da li je za nauk ili jos za jednu apokalipsu, crnu atmosferu?

Freedom Rider